Javno ispoljavanje i predstavljanje našeg sopstvenog stvarnosog i izmaštanog bića koje duboko, u korenima ljudskosti, želi da prenese osnovne zakonomernosti svega što je pozitvno, od samog početka osnovna je postavka ovog umetnika.
U godinama, nakon tog prvog predstavljanja ovih remek dela, od kojih se čak tri nalaze u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Pavle Jovanović je dobio ne samo enormni broj svetskih priznanja već i izuzetan međunarodni autoritet verifikovan u najznačajnijim katalozima i monografijama. Njegovo umetničko zastupanje Srbije, Vojvodine i Novog Sada u potpunosti je jednako bilo kojem drugom umetniku koji je proslavio našu kulturu i učinio je svetski i evropski vrednom poštovanja.
Posebno bi skrenuo pažnju na svetsku izložbu u Belgiji (1995, Mouscron) gde je Pavle Jovanović predstavio izuzetne fotokolažne radove za koje je dobio “Grand Prix“. Sa izuzetnim zadovoljstvom sam o tom uspehu umetnika tada napisao sledeće:
"Susret sa delima Pavla Jovanovića pripada onoj grupi nesvakidašnjih događaja koji u moru kiča i bezidejne osrednjosti ne samo što liče na svetionike što vode do sigurnih luka prave umetnosti, već oni to u potpunosti jesu. Njegove crno-bele fotografije nude seriju ansamblaža izrazitog emotivnog i duhovnog sadržaja. Svakodnevni upotrebni i dekorativni elementi, koje ovaj umetnik koristi da izgradi svoje metafore i potom ih sklopi u metafizičke celine, imaju u sebi neku posebnu sakralnost. Sadržaj prošlosti, koji je pomenute elemente učinio arhetipovima nekog individualnog vremena i prostora, širi oko sebe toplu harmoničnost i nepredvidljivost misaonih asocijacija. Nazivajući ih jednostavno mrtvim prirodama ili kompozicijama on posmatraču ostavlja beskrajnu mogućnost izbora.
Prvobitni period crno-belih radova, koji pokrivaju emocje, poslednjih godina biva zamenjen color printevima (od galerijskih do izrazito velikih formata) i tumačenjem egzistencijalnih problema i rasprava kao i traženjem odgovora. Prevladavajući sopstvenu podsvest umetnik pristupa i promeni formalnih principa. Napušta, kao primarnu, linijsku formu svojih kompozicija, a ansamblaž zamenjuje kolažem i fotomontažom dok pristustvo nadrealizma objašnjava na sledeći nacin: "Želim da izrazim večiti sukob sveta sa prošlošću i budućnošću. Verifikacija sadašnjosti kao vrednosti je bezizlazna ideja. Suština je u ostavljanju tragova u prostoru i vremenu." Upravo iz ovakvih konceptnih stavova Pavle Jovanović izvlači snagu za eksperiment i promene koji i inače karakterišu njegovo delo još od same pojave na javnoj sceni.
Ispunjavajući jednu vrlo zahtevnu matricu vrednosti, Jovanović delu pristupa kompleksno: uključuje istoriju, filozofiju, religiju, psihologiju... smatrajući da se jedino tako može izraziti sva složenost čoveka kao pojedinca i vremena uopšte. Blizak nadrealističkoj fantastici Renea Magrita i metafizičkom slikarstvu Đorda de Kirika, Pavle Jovanović jednim suštinski oslobođenim stilom stvara dela koja u posmatraču bude mnogo više od želje za kontemplacijom."